Kako da koristite mehanizme kazne i nagrade u vaspitanju deteta?
🕑 6 min čitanja
Malo oko čega postoji toliko spora i ambivalencije u stavovima kao kada je reč o metodama vaspitanja deteta. Moderno doba nam donosi nova saznanja i nove, intenzivnije težnje za zdravijim društvom koje se rešava nekih davno prevaziđenih oblika ponašanja iz prošlosti. Pedagogija nastoji da osvesti građanstvo da je potrebno da se redefiniše stav prema roditeljstvu i metodama vaspitanja, budući da iza tih metoda stoji čitava jedna nauka i, shodno tome, neke zakonitosti i pravila. Roditelji bi u skladu sa tim zaista trebalo da se zainteresuju da unaprede svoje kompetencije i veštine roditeljstva, jer roditeljstvo zaista nije lak posao niti je vaspitanje lak zadatak.
Sadržaj
sakrij
Vaspitanje deteta – jedan od glavnih zadataka roditelja
Pored osnovnih zahteva koje roditelji moraju ispoštovati, a to je da brinu o detetu, o njegovim egzistencijalnim, fizičkim, psihološkim, emocionalnim, socijalnim i drugim potrebama, zadatak roditelja je i da aktivno učestvuju u vaspitanju i socijalizaciji deteta. Vaspitanje i socijalizacija su preduslovi koji se moraju ispuniti da bi se dete adekvatno uklopilo u društvo i postalo njegov deo kao odgovorna, savesna i razvijena jedinka.
Roditelji su primarni agensi socijalizacije deteta
Kada se rodi, dete je “tabula rasa”, kako su to naučnici nazvali. To znači da je dete “prazna tabla” u metaforičkom smislu, na koju prvenstveno roditelji kao primarni agensi socijalizacije, kao i sekundardni agensi – škola, vršnjačke grupe, verske grupe i druge grupe kojima dete pripada, “ispisuju” socijalno ponašanje deteta, odnosno utiču na formiranje ličnosti deteta.
Pod terminom agensi se misli na to da su roditelji direktni činioci u procesu vaspitanja koji vrše proces vaspitanja nad detetom i direktno utiču na to kako će se dete formirati. Ovde je važno napomenuti da je se vaspitanje odvija i nesvesno, čak i više nego svesno i namerno. To znači da roditelji vaspitavaju dete i svojim ponašanjem i postupcima prema njemu, prema drugim ljudima u okruženju, ali i odnosom sa sobom. Dete upija modele ponašanja svojih roditelja, što se u psihologiji definiše kao učenje putem modela, te je od velike važnosti da ponašanje roditelja bude u skladu sa verbalnim informacijama koje šalju detetu u procesu vaspitanja.
Na primer, to se može ilustrovati sledećom situacijom: Majka govori detetu da je važno da čita, da su knjige važne za njegov mentalni razvoj, da su knjige vrednost sama po sebi. Takva poruka je sasvim u redu i poželjna je, ali će ta poruka imati mnogo jači vaspitni uticaj na dete ako dete vidi da majka i sama čita i uživa u čitanju. Ako, pak, majka samo govori detetu da je čitanje vrednost, a sama ne čita, same reči neće imati dovoljno jak uticaj na dete da tu vrednost i usvoji.
Ipak, najčešći model vaspitanja koji roditelji koriste je poznat odavnina, a to je metod nagrade i kazne. Ovaj oblik vaspitanja je jedan od najnižih oblika učenja i u psihologiji se naziva instrumentalno uslovljavanje. Ovaj oblik učenja je prisutan i prilikom dresure, gde objekat vaspitanja nema svest o učenju, ali se učenje ipak dešava (kada osoba dresira psa, ona to radi putem sistema nagrade i kazne za poželjno, odnosno nepoželjno ponašanje psa). Ipak, to što se ovo učenje vezuje i za dresuru se ne treba nužno negativno shvatiti. Naprotiv, za ljude to znači da ovo učenje može biti veoma efikasno ako se sprovodi na adekvatan način. Hajde da saznamo kako se to mehanizam vaspitanja putem nagrade i kazne odvija i kako postići najbolje efekte u vaspitanju.
Vaspitanje putem nagrade i kazne
Upotreba nagrade i kazne, iako spada u grupu najnižih oblika učenja, jeste efikasan način da se kod deteta podstaknu poželjni oblici ponašanja, a odnosno suzbiju nepoželjni oblici ponašanja. Efikasno jeste, ali samo u slučaju kada se sprovodi na pravi način. Zato je od velike važnosti da roditelji i staratelji budu svesni se vaspitanje putem nagrade i kazne mora sprovoditi promišljeno i oprezno, jer može imati potpuno suprotne efekte od željenih ukoliko se realizuje na neadekvatan način, čime se detetu čini više štete nego koristi.
Nagrađivanje u vaspitnom procesu – efekti
Nagrađivanje se zasniva na psihološkom mehanizmu uslovljavanja putem pozitivnog potprepljenja da dete razvije i ustali pozitivne oblike ponašanja. Nagrade se mogu javljati u raznim oblicima:
- Verbalne – pohvale, odavanje priznanja
- Neverbalne – zagrljaj, poljubac, osmeh, nežni telesni kontakt sa detetom, klimanje glavom u znak odobravanja
- Materijalne – pokloni, novac, igračke
Nagrađivanje može imati veoma snažno dejstvo na usjavanje poželjnih oblika ponašanja kod deteta i izgradnju njegove ličnosti ako se realizuje na pravi način. Kao pozitivan podsticaj, nagrađivanje “vuče razvoj unapred”, pozitivno deluje na detetovu sliku o sebi, na igradnju njegovog samopouzdanja i samopoštovanja. Dete ima snažnu potrebu da se roditeljima dokaže kao vredno ljubavi i poštovanja, što iskazuje ponašanjima na koje roditelji reaguju pozitivno. Iz tog razloga je važno na pravi način iskoristiti tu detetovu potrebu za dokazivanjem kako bi se sistemom nagrade ustalila poželjna ponašanja.
Ipak, kada kažemo da treba biti oprezan, pod tim mislimo da je važno da se nagrađivanje ne izjednačava sa podmićivanjem i da se ne koristi suviše često i bez logičnog i opravdanog razloga. U tome roditelji najčešće greše kada nagrađuju dete (najčešće materijalno, što je metod koji se trebao najviše izbegavati) za neko ponašanje koje se smatra normalnim, a ne posebno poželjnim i vrednim. Primera radi, kada roditelji nagrade dete tako što mu kupe igračku zato što nije histerisalo u prodavnici. Pristojno ponašanje u javnosti i slušanje roditelja je normalno ponašanje, a ne neko posebno vredno ponašanje.
Takođe, treba biti oprezan i sa suviše pohvala upućenih detetu. Ukoliko ne postoji prava mera u upućivanju pohvala detetu, dete može razviti osećaj više vrednosti, ili tzv. uobraženost. Pohvale jesu poželjne i smatraju se najefikasnijim pozitivnim potkrepljenjem, ali samo ako se upućuju u pravoj meri i na pravi način. Potrebno je da roditelji naprave razliku između oblika ponašanja koji se podrazumevaju (na primer, da je dete pristojno u javnosti) i oblika ponašanja koji su pozitivni i koje žele da ustale kod deteta (završavanje domaćih zadataka na vreme, čitanje knjiga, pospremanje sobe).
Kada se nagrađivanje koristi adekvatno, u pravom trenutku i s merom, može delovati izuzteno pozitivno na razvoj detetove ličnosti. Nagrađivanje spada u konstruktivne metode vaspitanja, budući da zaista pomažu izgradnju – konstruisanje detetove ličnosti i učvršćivanje onih ponašanja koji se smatraju pozitivnim i poželjnim.
Kažnjavanje u vaspitnom procesu – efekti
Za razliku od nagrađivanja, kažnjavanje se smatra negativnim potkrepljenjem, pri čemu postoje dve vrste kazne – kažnjavanje zadavanjem neprijatnih aktivnosti i kažnjavanje uskraćivanjem prijatnih aktivnosti ili poruka. To znači da kazna može biti da dete radi nešto što mu ne pričinjava zadovoljstvo, odnosno što mu pričinjava neprijatnost (na primer, pospremanje sobe).
Vrsta kažnjavanja koja spada u kažnjavanje uskraćivanjem prijatnih poruka, a koja bi trebalo posebno da se pomene, jeste emocionalno uslovljavanje. Ta vrsta kazne se dešava kada inače nežni roditelj kažnjava dete distancom, uskraćivanjem ljubavi i nežnosti. Važno je da roditelji imaju na umu da emocije ne bi trebale biti sredstvo manipulacije detetom i dominatno vaspitno sredstvo. Pod ovim se ne misli da roditelj treba da bude topao i nežan prilikom bilo kakve vrste kažnjavanja, jer je to onda nedoslednost, već se misli na ekstremne toplo-hladne poruke upućene detetu u skladu sa njegovim ponašanjem. Dete mora znati i osećati da je voljeno čak i kada pogreši, a emocionalno uslovljavanje izaziva kontraefekat – manipuliše se detetovom potrebom za ljubavlju roditelja, jer dete prima poruku da ga je njegova greška lišila roditeljske ljubavi.
Postoji još jedan oblik kažnjavanja, kojim se roditelji u procesu vaspitanja vrlo često koriste i koji je najmanje poželjan oblik kažnjavanja, a to su, nažalost, batine.
Oprezno sa kažnjavanjem – kazna treba da bude dosledna, pravovremena i sa pravim razlogom
Prilikom kažnjavanja, roditelj nastoji da kod deteta suzbije ili u potpunosti eliminiše nepoželjne oblike ponašanja. Kazna nije loše vaspitno sredstvo ukoliko se, kao i kazna, realizuje adekvatno, blagovremeno i sa pravim razlogom. Deca su takođe i prilično responzivna kada je u pitanju kazna – nastojaće da izbegnu neprijatnost.
Da bi kazna bila efikasna, trebalo bi se da realizuje:
- Pravovremeno – neposredno nakon što je dete ispoljilo neadekvatno ponašanje
- Sa pravim razlogom – ne bi trebalo dete kažnjavati za svaku sitnicu, već za zaista važne stvari koje se tiču njegove izgradnje ličnosti
- Dosledno – roditelj bi trebao da bude dosledan prilikom kažnjavanja i da ne šalje dvosmislene poruke detetu, jer će ga time samo zbuniti i efekat kazne neće biti pozitivan
- Prilagođena uzrastu deteta – ne mogu se na isti način kažnjavati dvogodišnje i osmogodišnje dete. Prilikom kažnjavanja bi trebalo uzeti u obzir kapacitet razumevanja deteta i njegov nivo svesnosti
- Sa jasnom i nedvosmislenom porukom – dete uvek mora znati zašto je kažnjeno. Pre same realizacije kazne, neophodno je detetu ukazati na to koje je ponašanje nepoželjno i zbog kojeg biva kažnjeno.
Imajte na umu da sa kaznom treba biti posebno oprezan. Jedan od najvažnijih faktora efikasnog kažnjavanja jeste da se detetu pre same kazne detaljno, jasno i prilagođeno njegovom nivou razumevanja objasni zašto sledi kazna, koje se tačno ponašanje kažnjava i da je cilj kazne da se dato ponašanje eliminiše, a ne zato što roditelj ne voli dete. Kažnjavanje koje nije praćeno jasnom porukom zašto se dete kažnjava predstavlja najneuspešniji, najlošiji metod kazne koji se udaljava od ciljeva vaspitanja. Kada je dete kažnjeno, a da i ne zna zašto je kažnjeno je situacija koja može rezultirati brojnim negativnim posledicama na razvoj deteta.
Još jedan od važnih uslova prilikom vaspitanja jeste da roditelji međusobno budu usklađeni sa porukama koje šalju detetu. Ukoliko jedan roditelj kažnjava dete, a drugi reaguje tako što ga brani ili uopšte ne reaguje, u detetu se javlja konflikt. Ovaj princip se često viđa kod roditelja koji su razvedeni, gde jedan roditelj želi da vaspita dete, a drugi roditelj koristi priliku kada je dete kivno na drugog roditelja kako bi stekao njegovu naklonost. U takvim slučajevima, jedino je dete na gubitku i tako neuklađena ponašanja roditelja uglavnom dovode do negativnih ishoda u vaspitanju.
Author
Povezane vesti
Komentariši objavu
Trenutno nema komentara na ovu temu.
0