„Pilipenda“ Sime Matavulja ili kako ne prodati veru za večeru
🕑 3 min čitanja
Neke priče pročitamo samo jednom u životu i nikada im se kasnije ne vratimo. Vrlo lako može da se desi da se nikada kasnije ne sretnemo sa tim junacima, ne pričamo o njima, ne gledamo ih filmovane na televiziji u beskonačnim reprizama, ali njihove vrednosti zauvek ostaju utisnute u nas. Možda zbog visokih etičkih vrednosti koje nam sugeriše, možda što nam novo vreme potura iste stare dileme, tek čuvena priča „Pilipenda“ Sime Matavulja, življa je i aktuelnija više nego ikad.
U njoj Simo Matavulj, ne izlazeći iz okvira dominantnog pravca realizma, priča priču o uspravnoj kičmi i o dostojanstvu koje nas čini ljudima. Zato se danas podsećamo velikog Pilipa Bakljine, čuvenog Pilipende.
Ko je bio Simo Matavulj?
Simo Matavulj je rođen u Šibeniku 1852. godine. Bio je književnik, akademik i diplomata. Zvali su ga srpski Balzak i Rable, sasvim zasluženo zbog raskošnog pripovedačkog talenta, a poštovanje je zaslužio i kao intelektualac i kao član prestižnih nacionalnih institucija. Smatrali su ga jednim od najobrazovanijih ljudi svog vremena jer je znao četiri strana jezika sa kojih je provodio Mopasana, Zolu, Molijera, Dikensa i druge.
Ostavio je iza sebe više od 100 novela, dva romana, dve drame, inspirativnu putopisnu i memoarsku prozu, oglede i prevode. Iznad svega, stvarajući u multinacionalnim sredinama, uspeo je da spoji tri podneblja: dalmatinsko, crnogorsko i beogradsko.
Osim rodnog Šibenika, gde je odrastao i gde se školovao, još jedan toponim je veoma važan za Simu Matavulja. Kada je imao 37 godina prelazi u Beograd, koji ga je posebno inspirisao da neumorno piše i objavljuje. Beograd je u to vreme već postajao grad, mesto susreta različitih kultura i identiteta.
Zato ako nekada budete dobili pitanje na kvizu „Koji pisac je prvi stavio Beograd u naslov knjige?“, odgovor je: Simo Matavulj. Ovaj pisac sa Mediterana, prvi je koji je upisao Beograd u naslov knjige. Njegove Priče iz beogradskog života su do tada realističkog pripovedača predstavile kao modernog, urbanog pisca, dok Beograd sa njim ulazi u srpsku književnu mapu na velika vrata.
Pilipenda
Brojni su kritičari koji su Pilipendu smestili u sam vrh srpske književnosti, čemu svedoči i njeno prisustvo i obrada u osnovnoj školi. Ova pripovetka predstavlja i vrhunac Matavuljevog pripovedačkog umeća.
Priča govori o Pilipu Bakljini koji se opire unijaćenju uprkos boljem životu koji mu se u zamenu za to nudi. Matavulj je čovek visoko razvijene osetljivosti ua nacionalni i verski identitet svog naroda, što je umeo da unese u lik prkosnog i odvažnog Pilipende.
Možda se ne sećate cele priče, eli evo malog podsetnika. Potpuno u maniru realizma, sve sa čime se susrećemo u priči služi za bolju karakterizaciju likova i naglašavanje njihovih osobina. Opis kuće u kojoj živi sa svojom ženom (enterijer i eksterijer), kao i simbolika imena koja su upotrebljena u priči, služe da što više istaknu piščevu nameru – veliki kontrast između materijalne imovine i duhovne veličine glavnog junaka. Priča počinje tim opisom, kratkim razgovorom glavnog junaka i supruge iz kojeg saznajemo da su toliko siromašni, da ona čak nema ni maramu za crkvu.
Nasuprot njima, jedna po jedna porodica u Dalmaciji, kako bi prebrodila teške zime, prelaze u katoličanstvo, čemu svedoči i velika katolička bogomolja koja se u selu gradi. To što u razgovoru sa sugrađaninom Kljakom (kojem i ime kazuje kakav je to čovek) saznaje da su se svi pounijatili radi boljeg i nešto lagodnijeg života, Pilipendu ne može da pokoleba. On trpeljivo istrajava u svojoj veri.
Srpski Jov
Priča o Pilipu Bakljini može na neki način da se čita kao i srpska verzija Knjige o Jovu. U biblijskoj priči, kao što znamo, Jova Bog iskušava nanoseći mu velike patnje i nedaće kako bi testirao njegovu veru. Na sličan način možemo da čitamo i ovu pripovetku Sime Matavulja. Pilipenda se čak u jednom trenutku i obraća direktno Bogu, pokušavajući da razume sva iskušenja koja su pred njim i njegovim narodom.
„Bogo moj, zašto ti šalješ glad na ljude, kad je meni, jadnom težaku, šao i stoke kad gladuje!? I zašto baš šalješ bijedu na nas težake, koji te više slavimo nego Lacmani, siti i objesni!? Ali, opet, hvala ti, kad dade da smo mi najsiromašniji najtvrđi u vjeri, te volijemo dušu, nego trbuh!…“
Ako ste pomislili da je Pilipenda jedna obična priča koja pripoveda o etici starih vremena, možda bi trebalo da pogledate oko sebe. Koliko ima onih koji su „prodali veru za večeru“, pogazili svoja uverenja zarad posla, unapređenja, bolje plate? Koliko ima onih koji pristaju da rade ponižavajuće poslove, da brane stavove u koje ni sami ne veruju, da pogaze svoje dostojanstvo i svoj identitet, jer „moraju“?
A koliko ima onih koji nikada ne bi savili kičmu i pristali na to da budu kupljeni ni za koju cenu? Ljudi poput Pilipa Bakljine, koga Simo Matavulj oslovljava augmentativom jer želi i na taj način da mu ukaže poštovanje i divljenje, postoje i danas. Ima ih još kako, pre bi da trpe nego da podležu ucenama, samo ako znate gde da ih (ne) tražite.
Fotografija: wikipedia
Author
Povezane vesti
Komentariši objavu
Trenutno nema komentara na ovu temu.
0