Kosovska bitka – šta je prethodilo i kakve su bile posledice?
🕑 9 min čitanja
Kosovska bitka smatra se jednim od najznačajnih događa u srpskoj istoriji. Boj na Kosovu znatno je uticao na razvoj Srbije i njenu budućnost. Postoje razna mišljenja o tome kako se bitka na Kosovu završila, neki smatraju da tada nije bilo pobednika, već je da Srbija kasnije izgubila i pala pod Osmanskog carstvo, dok postoje i tvrdnje da je Srbija dobila tu bitku. Upravo zato želimo da razjasnim sve u vezi sa tim događajem, od toga kako je uopšte došlo do bitke, njen tok i kakve su bile posledice po Srbiju.
Zašto je došlo do bitke na Kosovu?
Kosovska bitka odigrala se 1389. godine i imala je nemerljiv uticaj na Srbiju. Međutim, do nje nije došlo tek tako, već spletom brojnih okolnosti koje su se dogodile godinama ranije. Bitka je bila posledica smrti cara Dušana i sukoba raznih porodica oko vlasti s jedne strane i uspona Osmanlija s druge strane. Brojni događaji iz tog period utabali su put ka sukobu koji se dogodio 1389. Neki od događaja iz tog period posebno se izdvajaju jer su imali enorman uticaj na potonji boj na Kosovu.
Smrt cara Dušana i početak raspada carstva
Car Dušan bio je najmoćniji vladar srednjovekovne Srbije, a mnogi smatraju i u celoj srpskoj istoriji. Vladao je u period od 1331. do 1355, i u tom period je znatno proširio teritoriju Srbije. Njegovu vladavinu odlikovalo je neprestano širenje, zbog čega nije bilo jednostavno da se svi delovi dobro učvrste i obezbede. Nažalost, Dušan Silni preminuo je 1355. godine, a naslednik je bio njegov sin Uroš, poznat kao Uroš Nejaki.
Sa svega 19 godina, Uroš je postavljen na presto. Mnogi su smatrali da nema osobine poput svog oca. Potonja dešavanja pokazala su da on neće biti ni blizu dostignuća svog oca, jer nije bio dobar vojnik, niti vešt diplomata. Međutim, sam raspad carstva nije počeo posle smrti cara Dušana, već se kuvao pred njegovu smrt.
Najnestabilniji deo carstva bila je oblast na obalama Egejskog mora. Tokom 1354. godine, pirati su uspeli da osvoje Anaktroplj i Hristopolj. Istovremeno je vlastela bila sve jača, ali Dušan Silni je uspevao da ih svojom čvrstom vladavinom drži pod kontrolom. Ipak, njegova smrt i spoljni događaji jasno su pokazali da Srbija stoji na staklenim nogama. Kada se tome dodaju unutrašnje trzavice i borba za prevlast, bilo je neminovno da će doći do sloma carstva.
Samo godinu dana posle smrti cara Dušana, Srbija je ostala bez Tesalije koju je osvojio Nićifor II Orsini, a potom i južni deo Epira, ujedno i Kefaloniju. Tada je proteran Simeon Siniša, Dušavnom polubrat. Tada se Simeon u Kosturu proglasio za car, bez obzira na to što se znalo ko će biti naslednik cara Dušana. Njegov uspon niko od velikih porodica nije podržao, te su ga mnogi smatrali uzurpatorom.
Istovremeno, turska vojska koju je predvodio Matija Kantakuzin pokušava je osvoji Sersku oblast, ali bezuspešno. Vojska je poražena, te je istočna granica carstva bila stabilna i čvrsta, ali sve do Maričke bitke 1371. godine.
Nije samo na jugu carstva bilo problema, slično se dešavalo i na severu. Rastislalići na teritoriji Braničeva i Kučeva priznavali su Lajoša, a ne cara Uroša. Lajoš je pokušao da upadne u Srbiji, ali ubrzo je svaki napad odbijen i povukao se.
Iako nepriznat, Simeon je uspeo da ovlada većom teritorijom i ubrzo osnuje Simeonovo carstvo, s prestonicom u Trikali. Sada je već imao ozbiljnu zemlju, te se mnogi obratili pažnju na njega. Tada je počelo znatno jasnije da se vide znaci slabljenja carstva, te se u mnogim oblastima uzdiže vlastela, među prvim Vojislav Vojinović, humski knez. On je u tom period bio izuzetno moćan i važan za Uroša. Umro je 1363. godine i nije uspeo da ostvari sve zarctane ciljeve.
Kako to obično biva, njegova smrt dodatno je prodrmala odnose u carstvu. Svoj uspon započele su porodice Dejanović i Paskačić. Potom dolazi do vrtoglavog uspona porodice Mrnjavčević, braće Vukašina i Uglješe.
Uglješa Mrnjavčević preuzima 1365. godine Sersku državu od carice Jelene. Njegova brat je posle smrti Vojislava Vojinovića počeo sve više da se zanima za vlast. Dotad je čekao, jer je znao da sukob sa njim može samo da ga odvede u propast. Tada se na teritoriji Humske kneževine pojavljuje Nikola Altomanović.
Iako se verovalo da će smrt Vojislava Vojinovića ojačati Uroša, ubrzo se videlo ja on time izgubio uporište i da je skromnih dostignuća. Tada svoje oblasti stvaraju Lazar Hrebeljanović i Vuk Branković.
To koristi Vukašin Mrnjavčević i putem brakova stvara snažna savezništva. Sva dešavanja znatno utiču na vojnu snagu carstva. Mnogi nekadašnji saveznici cara Dušana u ovom periodu su u dubokoj starosti ili su preminuli, te njihov uticaj nije veliki.
Uroš je imao određen broj saveznika, ali niko od njih nije bio veliki i toliko moćan poput Mrnjavčevića. Kako bi učvrstio svoju vladavinu, ponudio je Vukašinu Mrnjavčeviću da bude savladar 1365. godine. Tada i njegov brat dobija titulu despota. Uspon Mrnjavčevića stvorio je uslova za dolazak nove porodice koja je imala za cilja da zameni Nemanjiće.
Tada se saznaje da car Uroš ne može da ima dece, što dovodi do toga da se Marko Mrnjavčević, Vukašinom sin, kruniše za mladog kralja. Ovim postupkom Mrnjavčevići su navukli ogroman gnev na sebe. Iako je ideja bila da se carstvo ojača, brojna vlastela se pobunila i raspad je samo ubrzan. Njegov brat, Uglješa Mrnjavčević nije učestvovao u uspon svog brata, pošto su ga česti upada turske vojske u Sersku oblast primorali da se s njima obračuna.
Upravo u period od 1366. do 1369. godine, Osmanlije počinju da se šire i osvajaju razne teritorije postepeno. Kada su ušle u Plovdiv 1363. godine, to je bio znak da su duboko ušle na teritoriju Evrope. U Srbiji tada dolazi do uspona župana Nikole Altomanovića. Ubrzo je postao veoma važna figura i poželjan saveznik. Tako podeljeno carstvo, najviše se sporilo oko Kosova, tačnije rudnog bogatstva. Vukašina Mrnjavčević sve manje pridaje značaj Urošu.
Tada Lazar Hrebeljanović, uz Vuk Branković nije hteo da ustukne pred Vukašinom, jer su im bili ugroženi posedi. Sve je ukazivalo na sukobi neminovni. Car Uroš, svestan da ne može tek tako da se sukobi sa Vukašinom, traži saveznika u Nikoli Altomanoviću. Raspored snaga bio je takav, da je car Uroš faktički bio potpuno nebitna ličnost, koliko god to zvučalo neverovatno. Sve je bilo spremno za bitku na Kosovu 1369. godine.
Bitka na Kosovu 1369. Godine
Bitka je pokazala da je porodica Mrnjavčević znatno jača. Jedina iole vredna snaga druge strane bio je Nikola Altomanović. Tokom sukoba, Lazar se povukao jer nije želeo da izgubi sve vredno. Nikola je pokazao svoje vojno umeće, ali bio je brojčano slabiji. Uspeo je da se izvuče i preživi, dok je car Uroš zarobljen.
Tada Vukašin počinje sve više da hita ka prestolu, dok je njegova pobeda odjeknula širom carstva. Posebno je to imalo uticaj na Nikolu Altomanovića, čija je vlastela počela da sumnja u njega. Narednih godina dolazilo je do sve više sukoba unutar carstva. Na sve strane događala se borba za prevlast i osamostaljenje. Jedino je Serska oblast pod Uglješom Mrnjavčevićem bila stabilna, čak se i širila.
Došlo se na ideju da se upadne u deo Osmanskog carstva, ali Mrnjavčević nisu mogli da računaju na pomoć svih porodica, već samo vlastele s kojima su imali saveze sklopljenje brakovima. Ubrzo je došlo do Maričke bitke 1371. godine, koja je imala nezamislive posledice po Srbiju i neslavno se završila.
Marička bitka 1371
Kada su Osmanlije zauzele Galiopolje, mnogi nisu pridavali značaj tom događaju. Međutim, kasnije se ispostavilo da je to imalo neverovatan uticaj na širenje carstva i pohod na istok. U vreme kada je Srbija bila podeljena na razne oblasti i kneževine, u turskoj je na vlast došao sultan Murat I. Veštim ratovanjem uspeo je mnoge vizantijske gradove da osvoji, pre svega Adrianoplj koji je važio za veoma važno strateško mesto.
Osmanlije su uspela da zauzmu i Filipopolis, gde su napravili utvrđenje. Zauzeti unutrašnjim sukobima, malo ko je u Srbiji obraćao pažnju na jačanje Osmanskog carstva. Oni su sada bili nadomak Evrope i Balkana.
Pošto su sve češće Osmanlije počele da upadaju na teritoriju Serske oblasti, Mrnjavčevići su rešili da odgovore na to. Najvažniji događaj je bilo pljačkanje manastira na Svetog gori, kada su se Osmanlije dokopale ogromnih količina zlata. Iako vešt, Uglješa nije mogao sam da uđe u sukobu. Najpre je pokušao da uspostavi odnose na Vizantijom, ali bezuspešno. Tada je odlučio da se okrene svom bratu, Vukašinu. On je odmah odgovorio i podigao vojsku.
Nažalost, nisu svi želeli da učestvuju u pohodu. Unutrašnje prepirke bile su veoma jake, mnogi su čak želeli da ga taj sukobi oslabi, čak i da bude poražen.
Braća Mrnjavčević kretala su se prema turskim teritorijama sa zaista velikom vojskom. Murat I nije mogao da stigne na vreme i brani Adrianoplj. Srpska vojska posle iscrpnog marša, stigla je do reke Marice 25. septembra 1371. Odlučeno je da su to odmori i spremi napada.
Iscrpljena vojska odmarala je te noći, a niko nije mogao da nasluti šta im se sprema. Mrnjavčevići su verovali u snagu svoje vojske, te su smatrali da nepostoji mogućnost da ih neko od Osmanlije tek tako napadne. Nije se obraćala pažnja na izvidnicu, što se pokazalo kao katastrofalan potez.
Pošto je pao mrak, nisu uočili da ih posmatraju turski izvidnici koji su ubrzo preneli informacije komadantu, a to je bio Lala Sahin Paša. Iako je prvobitan plan bio da odred sačeka Srbe unutar zidina grada, on je odlučio da iskoristi trenutak i napadne srpsku vojsku te noći.
Uz svega nekoliko hiljada vojnika, opkružio je logor i postavio manje trupe na određena mesta oko logora. Napad je počeo u zoru, a srpski vojnici koji su primetili napada nisu imali vremena da oglase uzbunu. Nastala je ogromna pometnja i turski vojnici napredovali su polako. Uhvaćeni na prepad, srpska vojska nije uspela da odgovori.
Najpogubnije za ovaj događaj bilo je to što u jednom delu logora mnogi nisu bili svesni da se napad dogodio, već su nastavili da spavaju. Tek pošto su prišili delu gde su spavali Mrnjavčevići i njihovi vazali, Srbi su pokušali da reaguju, mada bezuspešno.
Uglješa Mrnjavčević poginuo je borbi sa Osmanlijama, dok je Vukašina pobegao prema reci Marica, želeći da se domogne obale sa druge strane. Niko među srpskom vojskom nije znao da je odnos snaga išao u njihovu koristi i to značajno. Vukašin se udavio u reci sa pojedinom vlastelom. Deo vojske uspeo je da pobegne i spasi, ali su najznačajnije osobe poginule u sukobu.
Marička bitka imala je strašne posledice, pošto su dva najmoćnija čoveka u Srbiji poginula. Dodatno, nekoliko meseci kasnije preminuo je car Uroš. Poraz na Marici otvorio je vrata Osmanlijama prema Evropi. Sultan je učvrstio svoju vlast bez problema. Bilo je potrebno da prođe 18 godina kako bi se u Srbiji stvorilo zajedništvo koje će se suprostaviti nadiranju Osmanlija.
Pripreme za boj na Kosovu
Dinastija Nemanjića prestala je da postoji kada je preminuo Uroš Nejaki. Sultan Murat I nije odmah želeo da napada i prisvaja teritorije, jer je smatrao da može doći do ujedinjenja protiv njegovog carstva. Umesto sukoba, ponudio je brojnim porodicma vazalstvom, što su one i prihvatile. Među njima, bio je i sin Vukašina Mrnjavčevića, Marko. To mu je donelo mir na Balkanu, te je mogao da se posveti rešavanju drugih problema.
Lazar Hrebeljanović tada je bio snažna figura, te je sklopio savez sa Vukom Brankovićem i Tvrtkom protiv nekadašnjeg saveznika Nikole Altomanovića. Pošto su uspeli da savladaju Altomanovića, Lazar je znatno ojačao i vojska je bila sve snažnija. Tvrtko I takođe je želeo da bude kralj svih Srba, što je ujedno bila želja i kneza Lazara. Bez obzira na iste ambicije, oni su ostali saveznici. Posle godina mirovanja, Osmanlije 1383. uspeli da osvoje Sersku oblast, a samo dve godine kasnije osvojili su i Sofiju. Osmanska vojska je 1386. ušla u Srbiji i osvojili Niš i krenula ka Kruševcu, ali ih je tu Lazar porazio i naneo težak poraz, posle koga su se Osmanlije povukle.
Međutim, 1388. Lala Sahin Paša uspeo da dođe čak do Bosne, tako što je bez problema prešao područja svojih vazala porodice Dejanović i Marka Mrnjavčevića. Ipak, turska vojska doživela je težak poraz od strane vojvode Vlatka Vukovića. To je bio znak za sultana Murata da neće tek tako uspeti da osvoji tu teritoriju, jer iako manja, srpska država bila je privredno jaka i dobro vojno organizovana. Zato je rešio da okupi veliku vojsku i 1389. Krene u konačan obračuna sa Srbima. Poveo je svoje sinove Jakuba i Bajazita.
Pošto je Lazar saznao za planove Murata I, okupio je svoje saveznike Tvrtka I i Vuka Brankovića za odlučujuću borbu sa Osmanlijama. U junu 1389. obe vojske stigle su na Kosovo gde je sve bilo spremno za početak kosovske bitke koja se odigrala 15. juna po starom ili 28. juna po novom (gregorijanskom kalendaru).
Tok bitke na Kosovu
Lazarova namera bila je da velikim jurišem udari Osmanlije i time razbije njihovu formaciju. S druge strane, iz brojnih bitaka koje su Osmanlije vodile, jasno se videlo da oni najpre teže da zaustave juriše, a tek potom krenu u napada. Tako da se misli da je slična strategija pripremljena i sada.
Kada je došlo do sudara dve vojske, započeta je neverovatna bitka na Kosovu. Najveći juriš izveo je Vuk Branković koji je naterao deo turske vojske pod komandom Jakuba da se povuče. Za Osmanlije je ovo bio kritičan trenutak, a upravo ovde dolazi do velikog razmimoilaženja među podacima i istoričarima.
Prema jednim izvorima, upravo ovde je grupa vitezova uspela da otvori put od sultana Murata i tada je jedan od njih mačem ubio sultana. Međutim, postoji i druga verzija da je srpski vitez želeo da se preda Muratu, te kada mu je prišao, izvukao bodež i ubio ga. Ime viteza nije se znalo, ali je kasnije imenovan kao Miloš Obilić, kasnije simbol za borbu protiv osvjača.
Postoje čak izvori iz turske koji takođe potvrđuju ovu verziju. Međutim, takođe se pominje da je sultan ubijen nešto kasnije posle bitke. Ovde dolazimo do neverovatne situacije, jer ako je sultan Murat I ubijen odmah, nikome nije jasno kako je Bajazit uspeo da preuzme kontrolu nad vojskom i uspostavi red. On je uspeo da uspori napada Vlatka Vukovića koji je posle početnih uspeha, počeo da posustaje i povlači se.
Tada, Vuk Branković shvata da je bitka izgubljena i kreće sa povlačenjem, jer je ceo levi bok probijen i turska vojska je napala centralni deo gde se nalazio knez Lazar koji takođe izgubio život u boju na Kosovu.
Kraj bitke i posledice
Pošto se bitka završila, gubici su bili ogromni za obe strane. Bajazit je postao novi sultan i povukao vojsku kako bi učvrstio položaj zbog raznih pobuna. Smrt Murata je odjeknula Evropom, a kralj Tvrtko I smatrao je da je srpska vojska odnela veliku pobedu. Ipak, smrt kneza Lazara i bitka na Kosovu imale su velike posledice na moravsku Srbiju.
Njegova supruga, Milica, preuzela je vlast, pošto je sin Stefan Lazarević bio maloletan. Srpska vojska imala je ogromne gubitke, ali nije imala snage da se brzo oporavi za razliku od Osmanlija. Iste 1389. u jesen, sa severa su u Srbiji upali Ugari. Milica nije imala snage da izdrži novonastalu situaciju, te je ćerku poslala u sultanov harem i prihvatila vazalstvo. Vuk Branković je pružao otpor sve do svoje smrti.
Još postoje različita mišljenja ko je odneo pobedu u boj na Kosovu. Najviše zbog toga što su tada poginula oba vladara, što se retko dešavalo i to je bilo nezapamćeno. Bilo kako bilo, ako se dugoročno gleda, Osmanlije su uspela da slome otpor Srbije koja je pružala najveći otpor turskom carstvu.
Izvor: Srpske bitke (Youtube)
Foto: Wikipedia
Author
Povezane vesti
Komentariši objavu
Trenutno nema komentara na ovu temu.
0