Borislav Pekić – Disident fantasmagorije
3 min čitanja
Akademik i borac za demokratiju. Jedan od najznačajnijih književnika prošlog veka. Disident, osuđen na 15 godina zatvora. Osoba koja prvim romanom skreće pažnju javnosti zbog oštrog stava i širine prikazivanja. Zatvorsko iskustvo donosi mu mnoštvo ideja koje će se kasnije pretočiti i razviti u romanima. Neponovljivi Borislav Pekić!
Rođen je u Podgorici 1930. godine, a od 1945. živi u Beogradu gde je završio mušku gimnaziju. Studirao je ekspermentalnu psihologiju na Filozofskom fakultetu. Pošto je bio član organizacije SDOJ (Savez demokratske omladine Jugoslavije), uhapšen je i 1949. osuđen na 10 godina zatvora. Mesec dana nakon presude Vrhovni sud mu je povećao kaznu na 15 godina. Pomilovanje stiže 29. novembra 1953. Nakon tamnog i sumornog perioda Pekić se fokusira na stvaralaštvo. Najpre piše filmske scenarije, a najviše pažnje privlači Dan četrnesti, predstavnik Jugoslavije na filmskom festivalu u Kanu 1961. godine.
Odlazak u London
Četiri godine kasnije stiže i njegov roman prvenac Vreme čuda. Javnost je prepoznala kvalitet, zbog čega se svako novo delo iščekivalo s nestrpljenjem. Knjiga Hodočašće Arsenija Njegovana objavljena je 1970. godine. I tada Borislav Pekić nije u dobrim odnosima sa vlašću koja ga lišava pasoša na godinu dana. Bez obzira na to, roman je te godine ovenčan Ninovom nagradom.
I Pekić je poput svog kolege Miloša Crnjanskog otišao u London. Od tada vlasti u Jugoslaviji sabotiraju objavljivanje njegovih dela. Tokom života u Londonu Borislav Pekić nastavlja s pisanjem i pred čitaoce stižu Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana, zatim Odbrana i poslednji dani i Kako upokojiti vampira. Sva tri dela su svetlost dana ugledala u periodu od 1975. do 1977. godine.
Zlatno runo, delo za sva vremena
Stižemo i do ključnog dela koje je izašlo iz Pekićevog pera. Ono što je Na drini ćuprija kod Andrića ili Seobe kod Crnjanskog, to je Zlatno runo kod Borislava Pekića. Delo je napisano u sedam tomova. Prvi tom fantazmagorije izdat je 1978. godine. Ostalih šest će objaviti od 1978. do 1986. godine. Zlatno runo Pekića svrstava u najpriznatije srpske književnike. Roman je upoređivan sa Uliksom Džejmsa Džojsa i remek-delom Tomasa Mana Budenbrokovi. Rukopis je toliko kompleksan da oduzima dah ljubiteljima književnosti. Čežnja, pohlepa, glad i potraga neki su od elemenata romana. Ne može se ostati ravnodušan na radnju, jer se više njih dešava istovremeno. Uočavamo tragove istorije, porodične sage, antiistorije, socijalne utopije, fantastike i realizma dok pratimo priču o Srbima, Romejima i Cincarima. Na to sve dodajte i 3.500 strana!
Građu za roman pripremao je pune dve decenije. Bila su mu potrebna silna istraživanja i studije. Tokom prikupljanja materijala koristio je magnetofone, table od plute s papirićima na kojima se nalazila konstrukcija romana. Tu je i bezbroj pročitanih knjiga i beležeka. Zanimljiv je podatak kako su osmišljeni likovi. Koristio je stare fotografije nepoznatih osoba, njihova imena je brisao korektorom a zatim ukucavao imena svojih junaka. Sam Borislav Pekić govorio je da njegovi likovi nisu iz okruženja, “već su plod iskustva, imaginacije i sinteze ideja“.
Besnilo
Još jedan roman koji je privukao veliku pažnju publike. Izdat je 1983. godine. Za razliku od ostalih dela, ovde je Pekić napravio izlet i stvorio triler. Radnja se odigrava u Londonu, na poznatom aerodromu Hitrou. Roman precizno oslikava ljudski rod i sve njegove mračne tajne, kao i oboljenja. Briljantno i do najsitnijih detalja opisao je svaku radnju. To se posebno odnosi na dešavanja na samom aerodromu. To i nije čudno ako se zna da je posećivao to mesto i posmatrao kako kompletan sistem funkcioniše. Još jedna zanimljiva stvar u vezi sa ovim romanom: navodno ga je Pekić napisao s idejom da se ekranizuje i dodatno zaradi novac. U romanu Besnilo takođe vidimo različite tema: totalitarizam, ugroženost i mnoge druge.
Borislav Pekić je preminuo 1992. godine, a o njemu i njegovom stvaralaštvu možda najbolje govori ono što je govorio i pisao.
“U antropološki epos uvelo me je zanimanje za prirodu čoveka, za njegovu suštinu, a iznad svega osećanje da živim u tuđem, naopakom, pogrešnom svetu, civilizaciji koja ne saobraća s autentičnim duhom humaniteta, u istoriji koja izgleda kao ljudska ali ljudska nije, ne samo zbog svojih promašaja nego, pa i više, zbog svojih uspeha.”
Foto: https://www.wikipedia.org/
Author
Povezane vesti
Komentariši objavu
Trenutno nema komentara na ovu temu.
0