Branko Ćopić – Neki orlovi rano lete
🕑 2 min čitanja
Pisao je pripovetke, romane i priče za decu. Živeo je i radio u Beogradu. Ime je dobio po pesniku Branku Radičeviću. Poput Miloša Crnjanskog i Borislava Pekića, deo je miljea najznačajnijih književnika na ovim prostorima, maestralni Branko Ćopić.
Detinjstvo Branka Ćopića
Rođen je davne 1915. godine u selu Hašani u blizini Bosanske Krupe, u tadašnoj Austrougarskoj. Porodica mu se bavila zemljoradnjom. Otac Vid bio je austrougarski podanik, a od posledica ranjavanja i španske groznice preminuo je 1918. godine. Na stvaralaštvo Branka Ćopića ogroman uticaj imaće njegov deda Rade.
Odmah po polasku u osnovnu školu bilo je jasno da ga učenje ne zanima previše. Preokret nastaje kada od učiteljice dobija knjigu Migel Servantes koja mu potpuno menja mišljenje i gura ka knjigama. Dosta vremena provodio je u čuvanju ovaca sa svojim dedom.
Početak stvaralaštva
Njegovo prvo delo Braco izašlo je pred publiku 1928. godine. Nakon toga i posle završetka gimnazije odlazi u Banjaluku. Kreće da piše razne anegdote za listove Zembilj i Ogledalo. Njegovi tekstovi na temu komunizma nisu naišli na simpatije. Zbog toga ga prebacuju u sarajevsku školu.
Branko Ćopić je inspiraciju pronalazio u pričama svog dede i strica. Prvu priču objavljuje u listu Politika, a zatim niz drugih na temu krajiških seljaka. Mnoge su postale deo zbirki Pod Grmečom, Borci i bjegunci i Planinci. Književni svet ga je brzo prihvatio, pa je na preporuku Isidore Sekulić ovekovečen nagradom Milan Rakić.
Mnoge pesme nastale su tokom njegovog boravka u partizanima. Beležio je svaki detalj, što mu pomaže u stvaranju pesama Grob u životu, Na petrovačkoj cesti i Pjesma mrtvih proletera. Sve one su postale deo zbirke Ognjeno rađanje domovine.
Jedan vojnik koga je upoznao tokom rata poslužio mu je kao inspiracija za lik Nikoletine Bursaća. Hrabrost i herojstvo glavna su odlika likova u njegovim delima. To su borci, radnici i seljaci. Dečjoj književnosti se više posvećuje od 1945. godine. Iskustva iz rata poslužila su kao temelj za neka od njegovih najčitanijih dela. Tu spadaju pripovetke Surova škola, zbirka pesama Ratnikovo proleće, Rosa na bajonetima i Doživljaji Nikoletine Bursaća.
Deci je posvetio romane Orlovi rano lete, Magareće godine, Doživljaji mačka Toše i mnoge druge.
Na udaru Komunističke partije
Nije se bavio mnogo satirom. Međutim, jedna je zapala za oko tadašnjoj vlasti. Ćopića su kritikovali i osudili zbog satire Jeretičke priče, objavljene 1950. godine. Među prvim osobama koje su ga osudile našao se njegov tada veliki prijatelj Skender Kulenović. Tvrdio je da ništa od napisanog nije istina. Zamerali su mu pisanje o seljacima, a prišili su mu i etiketu neprijatelja socijalizma i anarhiste.
Hajka je dovela do toga da se formiralo posebno odeljenje posvećeno Ćopiću. Pratilo se njegovo kretanje, govori i razgovori po gradskim kafanama. Iako član partije, nije se smatrao podobnim. Zato je isključen 1960. godine. Bez obzira na taj događaj, Ćopić postaje dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti 1965. godine, a redovni tri godine kasnije.
Tužan kraj
Branko Ćopić je trpeo loš tretman vlasti. Zabrinuto je gledao u kom smeru se kreće i razvija njegova država, zbog čega polako tone u depresiju. U martu 1984. digao je ruku na sebe, skočio je s Brankovog mosta. U oproštajnom pismu svoju imovinu je ostavio Srpskoj akademiji nauka i umetnosti.
Izvor:
Fotografija:
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici.
Author
Povezane vesti
Komentariši objavu
Trenutno nema komentara na ovu temu.
0