Intervju sa Jasminom Mihajlović: Pavić, ja i naš androgin
🕑 10 min čitanja
Jasminu Mihajlović ne možemo kratko predstaviti. Autorka više bestseler romana, putopisa; prevođena u inostranstvu, čitana u Srbiji; predstavnica jednog ženskog, fluidnog pisanja koje oštro secira društvo, ali i uživa u lepoti; uz to još i književna kritičarka i naučnica; biograf jednog od najznačajnijih srpskih pisaca, Milorada Pavića, kao i staratelj Legata Milorada Pavića nakon njegove smrti. Sa njom danas razgovaramo o književnosti, pisanju, o književnom životu sa Miloradom Pavićem i o kompleksnom radu na objavljivanju njegovih dela kod nas i u inostranstvu.
Vaša poslednja knjiga nosi provokativan naziv „Dosadna knjiga“. Osim što provocirate savremenog čitaoca koji je u potrazi za instant zabavnim sadržajima, šta još provocirate u ovoj knjizi?
U „Dosadnoj knjizi“ sam htela da se zabavljam, kao i čitalac, naravno. Želela sam da zabava bude kvalitetna, raznovrsna, iznenađujuća. Zato knjiga nosi podnaslov „Svaštara“. Ima u njoj priča i pričica, dosta duhovitog, kao i ozbiljnog. Govorim o svevremenoj gluposti, o strahovima, putujem u Tursku i Tunis, govorim o svom privatnom životu, pokušavam da uporedim epohe u kojima smo živeli, nekadašnju analognu i sadašnju digitalnu. Baš je svaštara.
Jedan deo ove knjige, ali i generalno Vaš belestristički opus, vezan je za putopise. Koliko je putopis kao žanr izgubio demokratizacijom društvenih mreža i mogućnošću da sve veći broj ljudi i putuje i iskazuje svoje utiske? Čini se da se sve lakše može doći do informacija i zadovoljiti prirodna ljudska radoznalost. Da li mislite da putopis kao žanr gubi na značaju?
Ne mislim da putopis gubi kao književni žanr na značaju. U putopisu beležite svoju ličnu priču, viđenu svojim očima i emocijama. Ta priča, kao i svaka priča, ima svoju autohtonu priču. Valjda nisam suviše iskomplikovala. Nijedna kamera ne može da uradi to kao što mogu reči. Kamera može mnogo, baš mnogo, ali neće zameniti knjigu.
Već godinama ne gledam televiziju, već jutjub. On je moja lična televizija gde biram šta ću gledati, mnogo je raznovrsnija od klasične, softver je takav da mi pruža obilje mogućnosti. Kada je reč o jutjub putopisnom „žanru“, više mi ne pada na pamet da obilazim neki grad, njegove muzeje, znamenitosti. Dobro pregledam temu – na primer – neki muzej, i onda idem ciljano na neku sliku ili skulpturu. Imam tada više energije da doživim bilo šta, nego kad bih bazala ovamo-onamo i na kraju od umora ne znam ni gde sam bila. Dobro, možda malo karikiram, ali digitalne tehnologije i informacije su mi omogućile da se dalje obrazujem, da budem svestrana, da budem na svim mestima gde hoću, a fizički ne bih uspela da dospem do njih.
U Vašoj najnovijoj knjizi svuda vidimo Vas kao ličnost – bilo da govorite o putovanjima sa svojim suprugom ili da govorite o new age problemima ljudi i potrošačkog društva. Kako biste žanrovski odredili svoju knjigu? Gde bi trebalo da stoji u knjižari? Da li uopšte o tome razmišljate kada stvarate?
Pojma nemam gde bi moje knjige trebalo da stoje u knjižari! Nikada nisam o tome razmišljala. Mislim da sam najbolje odredila žanr svojih knjiga u romanu „Pariski poljubac“. Imala je podnaslov: Knjiga. Dakle, nema žanra. „Dosadna knjiga“ ima podnaslov Svaštara. Ono što sada pišem nema još naslov, ali ima ponaslov: Spomenar. I to baš u smislu nekadašnjih spomenara, gde vam se prijatelji, poznanici upisuju u lepo ukoričenu beležnicu.
Autor fotografije: Marija Ćalić
U „Dosadnoj knjizi“ se prvi put srećem sa Vašim opisom Beograda. Međutim, kritike grada u kome živite su galantne, damske, poput oštrih opaski engleske gospode uz čaj u 5. Ni nalik na „tvitersku“ buku. Pa kako vi danas vidite Beograd? Ide li u korak sa razvijenim svetom i ima li pravi Beograd ikakve šanse da preživi?
Baš ste me iznenadili! Mislim da sam bila nemilosrdna prema rodnom Balkanu.
Da ste mi postavili ovo pitanje pre par meseci, rekla bih da imam nadu za Beograd, bar kada je reč o Beogradu na vodi, Dorćolu, pa i uljuđivanje starih fasada širom grada. Sada vidim da se neće skoro grad izvući, to je balkanska kaljuga, čkiljavo osvetljena, tačnije neosvetljena, prljava i zamazana grafitima; bez nade da će se graditi parkinzi a ne samo stanovi; sa očajnim vazduhom koji je isti u celoj Srbiji. Sve je nekako posuknulo, izgubilo bilo kakav šarm. Beograd danas je nekakvo jadno, bedno, siromašno, nekreativno mesto. Novi Sad je preuzeo na sebe sve ono što bi Beograd trebalo da bude, a i bio je.
Kad smo već kod Twitter-a, Vas nema na društvenim mrežama? Zašto?
Nešto nisam zainteresovana. Održavam samo oficijalni FB Milorada Pavića. A decenijama radim na trojezičnom zvaničnom sajtu (www.khazars.com). To je ogroman posao i na sajtu je velika naučna, stručna građa. Preko njega kontaktiram sa studentima i fakultetima u celom svetu, sa prevodiocima i izdavačima, čitaocima. Sajt je na srpskom, engleskom i ruskom.
Ne znam, verovatno nisam tip za komunikaciju na društvenim mrežama. Suviše sam introvertovana, iako tako ne izgleda. A nikad me nije privlačilo dnevno, tekuće, suviše uzima energije, a obično je totalno nevažno.
Govoreći o vašim knjigama, ne možemo a da ne obuhvatimo značajnu temu – Milorada Pavića kao lik u vašim delima. Koliko se i da li lik Milorada Pavića razlikuje od vašeg supruga?
Ne baš! Uopšte se ne razlikuje! Nisam ni imala nameru da se razlikuje.
Htela bih da pomenem kako Vi, Ksenija, to i te kako dobro znate. Poznavali ste Pavića, zvao Vas je „koleginice“ još tokom studija. Poznajete mene, znate i Legat.
Nije neobično da pisac deli svoj život sa dobrim proučavaocem književnosti, kritičarem i priređivačem njihovih dela. Setimo se Borhesa i Marije Kodame, Žozea Saramaga i Pilar del Rio, Danila Kiša i Mirjane Miočinović… Supruga Džulijana Barnsa bila je književni agent i mogla bih da nađem još mnogo primera. Međutim da su oboje supružnika pisci, to je redak slučaj (padaju mi na pamet samo Sartr i Simon de Bovoar, a svi znamo koliko je „skladna“ bila njihova veza). Budući da je Milorad Pavić već bio afirmisan i nagrađivan pisac kada ste se upoznali, koliko je Vama bilo teško da se izborite za svoj glas i svoju spisateljsku individualnost? Koliko vam je pomoglo, a koliko odmoglo to što ste delili život sa jednim od najvećih srpskih pisaca?
Ne mislim da sam se izborila za svoju individualnost u srpskoj književnoj zajednici. To će se desiti tek nakon moje smrti.
Izborila sam se sa sobom, to da. To je bilo prvo i najteže. Sa Pavićem kao piscom nisam ni htela da se borim, mada je bilo nekog finog izazova i napete igre u našim spisateljskim odnosima. Milorad je svim srcem, iskreno i beskompromisno podržavao mene kao pisca. I privatno i javno. Bio je vrlo srećan što ima profesionalno društvo i u braku.
Ali, spolja, u javnosti ta situacija je gotovo nemoguća. Dva pisca, bračni partneri! Dva umetnika sa različitim stilom i jezikom, a uspešna, gotovo je smrtni književni greh, gledano sa strane. Setih se naslova nekog svog intervjua: „Orem književnu njivu za dvoje!“. Zamislite tu situaciju posle Pavićeve smrti da sam morala da postanem – dva pisca. Brinem se o njegovom delu diljem sveta i to na svim nivoima i pokušavam da još napišem neku svoju knjigu. Ja jesam Titanka.
Ne vidim ja taj titanski napor iz ličnog ugla, osećam samo ogroman umor. Bude mi jasno koliko je raznovrsno sve što radim tek u ovakvim sitacijama kada su intervjui, književni susreti, predavanja. Kad sažimam.
Inače, imam bistru svest o tome da sam dobra književnica, profesionalno gledano, da to uopšte nije vrednovano, takođe profesionalno i esnafski gledano, ali šta ćemo. Situacija jeste komplikovana. Zato i kažem da će tek posle moje smrti moći objektivno da se sagleda šta sam ja dala u književnosti, i šta su interaktivne veze između mojih i Pavićevih knjiga, a njih ima i te kako. Suštinski. Ne tematski, ili stilski.
Autor fotografije: Dragana Udovičić
Sećam se sa fakulteta podatka da je Milorad Pavić sa 22 godine uzeo i preveo ni manje ni više nego Puškina! Ta hrabrost, pomalo drskost i svest o svojoj vrednosti, videla se i kasnije u njegovim dobro poznatim književnim eksperimentima kojima je rušio tradicionalni i nudio nov način čitanja. Da li kod Vas ima te snage?
Ne znam.
Svakako da nemam snagu jednog Milorada Pavića, o tome ne treba ni diskutovati. Ali izgleda da imam snagu da nosim i da se nosim i sa njegovim i sa svojim delom, a prošlo je više od trinaest godina od Pavićeve smrti. Kažem Vam, nisam sigurna sasvim ko sam ja od kako sam udovica. Bili smo uduplirani i za Pavićevog života. Posle smrti je postalo još komplikovanije. Mislila sam da će biti lakše. Ne, nije. Teže je.
Na Dorćolu, u Legatu, i sada zrači emanacija dva i po pisca. Pavić, ja, i naš androgin. Pa, zar nije komplikovano?
Kako je tekao Vaš običan radni dan? Da li ste imali običaj da se savetujete u toku stvaralačkog procesa ili je mišljenje i procena dolazila tek na kraju? Da li se dešavalo da ste zajedno imali inspiraciju, kako je izgledalo kad vam se tempo pisanja razilazio?
Mnogo pitanja odjednom!
Razgovarali smo tokom pisanja ali uopšteno, apstraktno. Rukopis jedne knjige je vrlo intimna stvar. Dok je pišete držite je u sebi, kao bebu u trudnoći. Kad bi knjiga bila već ucelo gotova, tada bismo razgovarali detaljnije. Moram priznati da sam ja uvek imala primedbe na muževljev rukopis, a on na moj gotovo nikada! Nije bio od velike pomoći. Njemu se sviđalo sve što napišem i kako napišem. Eh!
Nismo pisali u istoj sobi. Pavićeva energija je bita toliko jaka i sveprisutna, da sam morala da se sklanjam u jednu sobicu. Nije mi smetalo. Logično je da kreacija stvara otpuštanja takvih energija da one nisu prijatne kada ste telesno blizu.
Milorad je dugo radio nad svojim tekstovima, menjao ih, glačao, zatezao, dok ja imam sasvim drugačiji pristup tekstu. Rečenice su mi tako zgusnute da nema mogućnosti doterivanja. Ako bilo šta promenim, bude gore. Svaki književnik ima svoj način pisanja, ogromne su razlike. Običan čovek smatra da pisac sedne i piše. E pa nije tako.
Da li sada tokom pisanja pomišljate na to šta bi vam Pavić rekao i kakav savet bi vam dao?
On meni nije davao savete! Čak i kad bih molila.
Trenutno pišem novu knjigu, „uhvatilo me“, povremeno mislim da sam preterala u obimu neke celine, a on mi unutar mene kaže: „Dušice, ništa nije previše, samo ti piši…“
Sad se setih jednog saveta. Dok sam pisala „Pariski poljubac“, u jednoj epizodi sita sam se naplakala, a Milorad kaže:“ Ne treba pisac da plače, nego čitaoci!“. Toliko smo se raspravljali oko toga (kao što smo se uopšte uzev svađali oko književnosti), rekla sam mu da je on surovi muškarac, proračunat, ma…pobesnela sam kao vulkan. U suštini stvar i jeste krucijalna i tiče se ženske i muške emotivnosti.
Jedna ste od prvih žena našeg javnog prostora koja je otvoreno govorila o svojoj ljubavnoj vezi i intimi, a da niste vikali na sav glas „feminizam“. Danas je žensko pitanje jedno od najvažnijih u savremenoj književnosti. Kakvo je vaše mišljenje o „ženskom pismu“ i da li ste vi feministički pisac (zapravo, spisateljica)?
Nisam feministkinja, zagriženi aktivista i tome slično. Ali, evo: sve moje koleginice i ja smo književnice jer pišemo knjige, a nismo spisateljice jer ne pišemo spise. Konotacija u reči „spisateljica“ ima nečeg od prizvuka – jevtino škrabalo.
Nisam ekstremna ni u čemu. Pogotovu sada kada sam u godinama pa imam mnogo više sluha za sve i svakog.
Kada je reč o ljubavi i intimi pisala sam o tome u knjigama, te ne znam zašto ne bih rekla i u intervjuima. Druga je stvar kada novinari stave bombastične skaredne naslove, pa se postidite. Nedavno mi se desilo da su novine objavile seriju tekstova o Paviću i meni, a da nisam rekla ni reč. Novinari su prikupili sve izjave tokom dvadesetak godina unazad, vešto ih montirali, te je izgledalo kao da sam nedavno davala intervjue.
Autor fotografije: Dragan Tanasijević
Vi se godinama vredno bavite objavljivanjem Pavićevih dela kod nas i u inostranstvu. Posle jednog kraćeg zastoja, njegove se knjige ponovo mogu naći u našim knjižarama. Da li po Vašem mišljenju Milorad Pavić dobija pažnju kakvu zaslužuje?
Pavić dobija svu pažnju koju zaslužuje, ali u inostranstvu! U rodnom gradu i zemlji je prećutkivan. Muka mi je više da govorim o tome! Zato samo evo ovo: Pavić nema ulicu u Beogradu, nema nagradu pod svojim imenom, nema nijedne knjižare koja bi se zvala „Milorad Pavić“, nema pod njegovim imenom nijedne tribine, panela, književne biblioteke, škole, dvorane na Sajmu knjiga…
U intervjuu Maje Herman Sekulić govori se o tome, između ostalog, da je Pavić poslednje srpsko ime koje je videla u izlogu knjižare u Njujorku. Vi ste u vreme najveće Pavićeve popularnosti u svetu bili njegov pratilac. Šta je to u njegovoj prozi i ličnosti bilo toliko intrigantno što je svet prepoznao? I koliko je bilo teško tokom devedesetih biti ambasador kulture jednog omraženog naroda?
Svet je prepoznao svetske teme! Ono što je Pavić nudio kada je reč o geo(politici) jeste ogroman prostor Balkana, Srednje Evrope, Mediterana, Vizantije, antičke Grčke – podneblje na kojem živimo. Knjige su mu bile eksperimentalne, pomerale su granice književnosti. Nije bilo ničeg dnevnopolitičkog ili jevtinog u tematskom smislu. Maštovitost je bila ogromna. Metafizičko u knjigama intrigantno, mešavina žanrova zanimljiva.
Jednostavno, govorio je univerzalnim jezikom i to je privuklo razne kulture, podneblja, religije… E sad, što se to sve dešavalo 90-ih, strašnih godina po Srbiju i ex Jugoslaviju, to je neki književni usud, peh, možda karma… Ne može sve da bude idealno!
Kakva je danas recepcija Pavićevih dela u inostranstvu?
Odlična! Objavila sam do sada više od 150 knjiga u zemlji i inostranstvu. Uspela sam da Pavićeve knjige budu prevedene na neke jezike na kojima za života nije bio prevođen. To su pre svega farski (persijski), Indijski, albanski…. Puno novih izdanja i reizdanja je bilo u Francuskoj, Španiji, Italiji, Kini, Japanu… Na nemački i engleski nije bilo nijednog reizdanja (sem engleski na Amazon Kindle). Ti jezici su prilično zatvoreni za Srbiju i dalje, a za Pavića više od dvadeset godina.
Jedini veliki jezik na koji nije prevedena nijedna Pavićeva knjiga je arapski.
Kako Vi vidite savremenu srpsku književnost? Ima li pisaca za koje biste mogli da kažete da nastavljaju književne ideje Milorada Pavića? Da li je nešto što ste čitali ostavilo poseban utisak na Vas?
Naravno da je proza Gorana Petrovića direktan nastavak Pavićeve proze. I to je divno! Imate dva pisca koja na sličan a ipak različit način kreiraju srpsku književnost, pa i svetsku. Dok sam čitala novu Petrovićevu knjigu „Papir“ imala sam utisak kao da mi se muž vratio, podmlađen, osvežen…
Problem sa Goranom Petrovićem je taj što je od početka karijere do dan-danas izbegavao da ga porede sa Pavićem. Kao da je npr. poređenje sa Kalvinom i Borhesom u redu, a sa sunarodnikom je nešto što treba prećutkivati! Pa sve pisce porede sa nekim… pobogu, to je legitimno i povoljno u književnosti.
Neshvatljivo je da je sam pisac, izdavač i celokupna stručna javnost prećutala nešto što je ispred nosa. Prećutali su elementarni književnoistorijski fakat da je Pavić sa romanom „Unikat“ (2004) uspostavio žanr: roman-delta. Pa nije to bilo pre hiljadu godina pa da se stručnjaci ne prisete. Goran Petrović je u stvari nadogradio i proširio Pavićevu žanrovsku odrednicu roman-delta. Kod Pavića je ta delta u 100 različitih krajeva jednog romana. Kod Gorana je to niz romana (u budućnosti) koji se račvaju i prepliću. Za sada su izašle dve knjige od Petrovićeve zamisili tako da još ne možemo da govorimo o romanima-delti. Pavić je ostvario svih svojih 100 krajeva „Unikata“ i opravdao kompletan naslov knjige: „Unikat. Roman-delta sa 100 krajeva“.
Za kraj, ispravite me ako grešim, imam utisak da bi i u ovo vreme nečitanja Pavić izmislio neku novu čitalačku igru koja bi privukla neke nove, mlade čitaoce. Neke nove forme, možda narativne video-igre?
Video-igre su svakako jedna od formi u kojim bi se dela Milorada Pavića lepo snašla. Celokupna digitalna tehnologija je prijemčiva Paviću, zato su ga i nazvali prvim piscem XXI veka!
Razgovor vodila: Ksenija Nikolić
Autor naslovne fotografije: Miloš Lužanin
Author
Povezane vesti
Komentariši objavu
Trenutno nema komentara na ovu temu.
0