Žanka Stokić: Gospođa Ministarka i diva teatra
🕑 4 min čitanja
Ne postoji mesto gde ćete na bolji način spoznati emocije i dušu jednog naroda, nego što je pozorište. Katalizator društvenih zbivanja, duha grada i sredine, pozorište je oduvek bilo mesto glasnog bunta i otrežnjujućeg smeha. Govoreći prajezikom koji je više od samog teksta, jer obuhvata i pokret i mimiku, pozorište nas je već skoro dva veka oplemenjivalo i zabavljalo, kao nijedna druga institucija kulture. I sve ovo što danas postoji i što gledamo na daskama koje život znače, ne bi bilo moguće bez nekadašnjih bardova pozorišta, kako pisaca, tako i reditelja i glumaca. Jedna od najznačajnijih predstavnica srpskog pozorišta pre Drugog svetskog rata, na samom početku izrastanja Beograda u prestonicu srpske glumačke veličine i boemije, bila je Žanka Stokić.
Ko je Žanka Stokić?
Najveća diva srpskog predratnog teatra rođena je u Velikom Gradištu. Već njena rana mladost nagovestila je srčanu i borbenu mladu ženu i budućeg boema. Pošto se njena majka brzo preudala posle muževljeve smrti, mlada Žanka je osetivši se nepoželjno u novom domu, rešila da se sa svojih 14 godina uda i ode iz kuće. Međutim, vrlo brzo je shvatila da miran porodični život nije za nju, pa je ponovo pobegla sa pozorišnom trupom Ljubomira Rajičića Čvrge, gde je pronašla svoju kasnije veliku ljubav i podršku, glumca Acu Gavrilovića.
Premijerno se pojavila u ulozi „Tereze“ u komadu „Bračne noći“ i odmah je svojom harizmom osvojila publiku. Prvu dramsku ulogu je dobila 1907. godine u Varaždinu, gde je u komadu „Nada“ igrala udovicu. Godine igranja u raznim vojvođanskim trupama su se završile 1911. godine, kada je sa trupom gostovala u Beogradu. Tu ju je zapazio čuveni Milan Grol i nakon samo mesec dana primljena je za privremenog člana Narodnog pozorišta. Munjevitom brzinom postaje miljenica beogradske publike, koja je slobodno vreme s kolegama provodila u skadalijskim kafanama.
Sam početak njenog glumačkog angažmana u glavnom gradu vezan je za Gaveline predstave „Figarova ženidba”, „Sirano de Beržerak” i „Rodoljupci“. Do kraja života je ostvarila više od stotinu malih i velikih zapaženih uloga.
Beograđani su imali prilike da je gledaju u ulozi Tianete u „Uobraženom bolesniku“, Dorine u „Tartifu“, Nere u „Podvali“ i u mnogim drugim značajnim komadima.
Nušićeva muza i večna ministarka
Nušić je između dva rata posebno doprineo srpskom pozorištu pišući komade u kojima je oštro kritikovao varošku, malograđansku sredinu grada, uništenog prevrtljivcima, karijeristima i korupcijom. U Žanki Stokić je imao savršenog saveznika za svoje komade – njegova muza je već bila miljenica publike, umela je da uspostavi bliski kontakt sa publikom, ljudi su je voleli, pa je samim tim i poistovećivanje sa komičnim scenama bilo zagarantovano.
Žanka je glumila u mnogim Nušićevim komadima, počevši od „Ožalošćene porodice“, „Uježa“, „Vlasti“, „Puta oko sveta“. Ali ono po čemu će je javnost pamtiti je uloga Živke u „Gospođi ministraki“.
Neposredno pre premijere „Gospođe ministarke“, Žanka Stokić je proslavila 25 godina svog umetničkog rada. Zabeležena je anegdota da je 6 sati neprekidno primala čestitke sedeći u skadarlijskoj kafani „Dva jelena“. I ne samo čestitke! Toga dana dobila je na poklon obveznice ratne odštete, džak sa kovanim novcem, 160.000 tadašnjih dinara u gotovom novcu, čime je (uz svotu iz predstave) kupila kuću na Topčiderskom brdu (260.000).
Branislav Nušić je više puta svedočio da je pisao čuvenu „Gospođu ministarku“ imajući Žanku Stokić na umu. U toj simbiozi velike dive i komada koji direktno gađa u srž palanačkog shvatanja politike, krije se i neverovatni uspeh ove predstave. Do 1941. godine ona je izvedena više od 200 puta, a zabeležena su gostovanja na scenama u Beču, Pragu, Budimpešti, Varšavi i Krakovu. Povodom jubilarnog stotog izvođenja, Branislav Nušić je napisao Žanki:
„Draga Žanka, Vi i ja danas imamo malu, intimnu svetkovinu. Mogu događaji menjati režime, mogu se krize zavitlavati i obarati kabinete; Vas se krize ne može dotaći, Vi ostajete ministarka, jedina ministarka uvek ministarka.“
Drugi svetski rat
Dolazak rata je promenio sve, pa i boemski život i pozorišnu scenu. Znajući da ima veliki problem sa dijabetesom i nabavkom insulina, Žanka je pristala na rad u pozorištu čak i za vreme nemačke uprave. Njeni šaljivi komadi puštani su neposredno posle obraćanja nemačkog komandanta grada, zbog čega je kasnije po završetku rata bila na meti komunističkih vlasti. Optužena je da je „kulturno i umetnički sarađivala sa okupatorom i domaćim izdajnicima, stavljajući u službu svoje umetničke sposobnosti i svoj veliki glumački renome.“
Izvedena je pred Sud za suđenje zločina i prestupa protiv nacionalne časti 3. februara 1945. godine. Posle dugog većanja, osuđena je na osam godina gubitka nacionalne časti. Kazna je uključivala i društveno-koristan rad, zbog čega je jedno vreme morala da čisti ulice. Već nakon 2 godine dobija obaveštenje iz komunističke centrale da joj je sve oprošteno i da može ponovo da se angažuje u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Međutim, to nije doživela. Umrla je samo 3 dana kasnije i sahranjena na Točiderskom groblju.
Prema sopstvenoj želji odvezena je u volovskim kolima, dok je policija konjima i palicama rasterivala hiljade Beograđana koji su došli da je isprate.
Rehabilitacija i nagrada sa njenim imenom
Trebalo je da prođe gotovo 60 godina da bi se podneo zahtev za rehabilitaciju Žanke Stokić, čime se pridružilo i Narodno pozorište u Beogradu. Odlukom Okružnog suda Žanka Stokić je rehabilitovana, a potvrđeno je da njena uloga u ratu nije bila politički angažovana, te da je njena kazna bila zasnovana na ideološkim razlozima.
O njenoj sudbini je snimljena TV drama pod nazivom „Smrt gospođe ministarke“ sa Svetlanom Bojković u glavnoj ulozi. Godine 2007. premijerno je izvedena drama „Žanka“ sa Ružicom Sokić u glavnoj ulozi i ta drama je imala veliki uspeh kako u zemlji, tako i u dijaspori. Na inicijativu Mire Stupice, 2003. godine ustanovljena je nagrada pod imenom Žanke Stokić koja se dodeljuje glumicama za izuzetan doprinos srpskoj filmskoj i pozorišnoj umetnosti.
Beograd je upisan na evropskoj mapi teatra još početkom 20. veka sa komadima i pozorišnim delima koja su od glavnog grada napravili pravu umetničku prestonicu. Zahvaljujući velikim delima srpskih glumaca i glumica, poput velike dive Žanke Stokić, Beograd je napravio veliki iskorak u vrhunsku umetnost, izvlačeći iz lokalnog ono najbolje što imamo da ponudimo Evropi i svetu.
Author
Povezane vesti
Komentariši objavu
Trenutno nema komentara na ovu temu.
0