Da li je ocena u školi pokazatelj znanja?
🕑 5 min čitanja
Treba li insistirati na dobrim ocenama?
U poslednjih nekoliko godina došlo je do promene u osnovnom obrazovanju. Naime, učenici prvog razreda ne dobijaju ocene, već se njihovo znanje opisno vrednuje. Da li ovaj princip primeniti i na više razrede ili je insistiranje na dobrim ocenama pokretač dece, pitanje je koje se poteže ovih dana.
Pravednost klasičnog ocenjivanja
Većina nas svesna je pritiska pod kojim se nalaze naša deca. Preteške torbe koje svaki dan vuku u školu, testovi i kontrolni koji se održavaju na svakih nekoliko dana, roditeljska očekivanja da se u svemu bude odličan, da se dobijaju samo najviše ocene i slično, mogu ozbiljno, pogotovo u mlađem uzrastu, da poljuljaju samopouzdanje ovih još neformiranih ličnosti. I u razgovoru s nastavnicima i učiteljima uvek se fokus stavlja na prosek, dostignuća se računaju u ciframa a ocena je jedino merilo uloženog rada. U idealnom svetu ocena treba da bude odraz zajedničkog rada nastavnika i deteta, ali se u praksi pokazalo da nastavnici i učitelji deklamuju lekciju, učenici pokušavaju da je logički procesuiraju ili nauče napamet i onda prosvetni radnik samostalno donosi odluku o tome koja ocena tom učeniku/ci pripada.
E, tu dolazimo do prvih problema. Svaki profesor ima svoje kriterijume, često nejednake za sve učenike, nedovoljno se obrazlaže zbog čega je određena ocena dodeljena, često dolazi i do predrasuda usled ranije pokazanog znanja ili truda, imamo i problem ocenjivanja u okviru grupe (ako se ocenjuje razred ili grupa učenika koja je jača u znanju, kriterijumi će biti viši), a tu je i činjenica da prethodno ocenjini učenik utiče na kriterijum pri ocenivanju sledećeg itd. Brojčano ocenjivanje je duboko ukorenjeno u naš sistem obrazovanja, pa ne vidimo da će se ono uskoro zameniti nekom pravednijom i realnijom metodom. Daleko od toga da ono nema svoje funkcije i prednosti. Koristimo ga kao sredstvo za praćenje rada i efikasnosti nastavnog procesa, kao procenu da li se došlo do osnovnog cilja – sticanja znanja. Učenička motivacija veoma često u praksi zavisi od toga da li se gradivo koje pokušavaju da savladaju ocenjuje ili ne – učitelji s kojima smo razgovarali kažu nam da je „da li je to za ocenu?“ najčešće pitanje koje učenici postavljaju kada se prelazi neka materija. Roditelje, takođe, malo zanima da li je gradivo zaista i suštinski savladano, zanima ih samo koju ocenu je dete dobilo i veoma često njihovo raspoloženje i odnos sa detetom počivaju na postignutim razultatima u odgovaranju i na testovima.
Za ove problematike postoji lek, a to je reformisanje sistema obrazovanja, koje, čini nam se, nije na vidiku. Većina se slaže da bi bilo idealno da deca zadate lekcije pređu samostalno, kod kuće, a da se na časovima diskutuje o zadatoj temi. Naime, istinsko znanje se pokazuje u razgovorima i aktivnostima na času, učestvovanju u dijalogu, a to se u našim školama slabo ili nikako ne ocenjuje. Ogroman problem u našoj zemlji predstavlja i broj dece po odeljenjima, u proseku oko 25 učenika, pa je veoma teško održati visprenu diskusiju s obzirom na brojnost. No, tu smo gde smo, ocene u skorije vreme neće ući u istoriju, jedino možemo da utičemo kako da na njih reagujemo kao roditelji ili staratelji.
Roditeljska očekivanja
Pre tridesetak godina dovoljno je bilo da učenik prođe s odličnim uspehom. Taj uspeh se slavio i ponos je bio opravdan. Danas roditeljima nije dovoljno da se bude odličan u većini predmeta, potrebno je biti savršen u svakom segmentu školovanja. Ako se školska godina završi s jednom četvorkom, dete pitaju zbog čega je dobilo tu četvorku na kraju, a zaboravljaju da pohvale dobre rezultate. Roditeljsko insistiranje na skroz odličnom uspehu dovelo je i do pomeranja skale ocenjivanja: svi se slažu da se ona spustila. Od drugog do četvrtog razreda po Srbiji proseci ocena su vrlo visoki, dok se u poznijem osnovnom školovanju i kasnije u srednjoj školi pokazuje prava situacija, tj. da deca imaju rupe u znanju. Tada se jasno vidi da se gradivo nije dovoljno savladalo i prosvetni radnici dobiju odličnog učenika s kojim je teško raditi, jer ranije ocene jednostavno ne pokazuju do koje mere je istinski usvojeno gradivo. Nisu svi dobri u svemu, a samo se u školi očekuje da učenici briljiraju na svakom polju. Ne može svako dete divno da crta, fenomenalno peva, da piše, nije svakome podjednako lako da napamet nauči lekcije iz istorije, da razume fiziku, matematiku i biologiju…. Praksa je pokazala da je svaka ocena manja od petice ili četvorke u roditeljskim očima neuspeh. Ako dete iz pismenog iz srpskog dobije četvorku ili neku nižu ocenu, za sledeći pismeni mame, tate ili porodični prijatelji pišu sastav i detetu se ne daje prostora da uči na sopstvenim greškama. To vodi i do upisivanja srednjih škola koje su na glasu a koje suštinski ne odgovaraju interesovanjima i mogućnostima deteta što vodi daljem neuspehu. Uzimaju se privatni časovi za svaku ocenu nižu od najviše, ne da bi se detetu približila određena oblast već da bi neko drugi sedeo i radio s vašim detetom ili ga primorao da uči, umesto da se stvaraju zdrave radne navike i bori protiv prokrastinacije.
Insistiranje na dobrim rezultatima u svakoj oblasti ograničava pojedinu decu da istraže aspekte školovanja u kojima bi zaista briljirala. Upisuju se muzičke škole iako deca nemaju nužno potreban talenat, Malci genijalci, NTC itd., sve u cilju da se dete što više angažuje i lakše dođe do dobrih ocena. Pridavanje tolike važnost ocenama znači i da se put do ocene ne bira: nabavljaju se kontrolni zadaci za koje se zna da će biti na proverama znanja, onda se vežbaju kod kuće i deca primoravaju da bubaju bez istinskog znanja.
Tako učimo dete da je ocena najbitnija, umesto da im predočimo da je put koji je prešlo da bi do ocene došlo daleko važniji. Prepisuje se, vara na testovima, a cilj pod takvim pritiscima deci opravdava sredstva. U svakom trenutku trebalo bi da nam je prioritet da se dete tokom školovanja oseti podržanim a učenje shvati kao napredovanje i nadogradnja svoje ličnosti. Pravljenje scene čim dete loše uradi kontrolni kontraproduktivno je. Trebalo bi da je svakom roditelju cilj da dete samostalno stane iza svog znanja i truda, da bude realno u svojim postignućima („nisam dovoljno učio“, „ova oblast mi nije legla“, „zaslužio sam ovu ocenu“). Ako je dete dalo maksimum, onda je ocena koju je dobilo zadovoljavajuća. Sticanje radnih navika uvek mora biti ispred „proseka na kraju godine“, u životu se svako znanje može nadoknaditi ali lenjost se kasnije teško ispravlja. Ocena treba da bude motivacija za dalji napredak, a ne isključivo nagrada koju prezentuju roditeljima.
Posledice i prostor za grešku
Najveću anksioznost imaju mališani od kojih se očekuje da budu savršeni bez obzira na okolnosti. Oni će narednog puta odustati od svake situacije u kojoj ne briljiraju, besni su u igrama ako ne pobeđuju i u budućnosti će se oslanjati na pomoć roditelja u svakoj situaciji. Oni ostaju nemotivisani da savladaju nove veštine ako pri prvom susretu i pokušaju ne ostvare vrstan rezultat.
Bespotreban višak stresa nije nešto na šta bi trebalo da navikavamo decu, škola ne treba da bude konstantno takmičenje u rezultatima a pojedini neuspesi ne znače da vaše dete neće biti sjajno u drugim oblastima.
Razgovarajte sa svojom decom o školi i gradivu koje prelaze, raspitajte se šta im je bilo najzanimljivije, podstičite oblasti koje im pričinjavaju radost, a pustite ih da sama savladaju ono što im ne ide i ako su uložili dovoljno truda, budite srećni zbog svake ocene koju donesu kući.
Svi mi pokušavamo da damo sve od sebe i ne briljiramo podjednako u svim aspektima života, niti nam je svaki dan jednako produktivan. Ako takve stvari opraštamo sebi, potrudimo se da istu ljubaznost učinimo i svojoj deci.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici.
Author
Povezane vesti
Komentariši objavu
Trenutno nema komentara na ovu temu.
0